To bi, uz dovoljan broj zaposlenih na svim radnim mestima, čime bi se sprečila preopterećenost zaposlenih, učinilo javni sektor značajno atraktivnijim i doprinelo zaustavljanju masovnog odlaska lekara i medicinskih sestara u inostranstvo, kazala je Obrenovićeva u intervjuu za sajt Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Predstavljajući rezultate istraživanja tog sindikata, ona je navela da je napuštanje javnog zdravstvenog sektora ekonomski motivisano, s obzirom na to da su zarade niske, da je većini to jedino primanje u porodici i da, uz to, nemaju rešeno stambeno pitanje.
Zvanični podaci pokazuju da iz godine u godinu raste broj onih koji napuštaju javni sektor, odlaskom u inostranstvo ili prelaskom u privatni zdravstveni sektor, što dovodi do kadrovskog slabljenja javnog zdravstva.
Tome u prilog svedoče i konkursi koje zdravstvene ustanove raspisuju, na koje se ni ne prijavi dovoljan broj izvršilaca za pojedina radna mesta.
Problem, takođe, predstavlja i veliki broj prekvalifikovanih iz nesrodnih delatnosti za poslove medicinskih sestara, bez dovoljnog iskustva, što zahteva vreme za uvođenje u posao, kao i obuke za novozaposlene, što dodatno opterećuje stalno zaposlene.
Prema oceni dr Obrenović, „sve to čini jedan začarani krug, iz koga može da se izađe samo sveukupnim naporom društva, mnogo većim ulaganjem u javni sektor i željom donosioca odluka u Srbiji da se održi javni sektor i tako spreči da kolabira kako bi se privatizovao“.
*„Čini se da postoje želje uticajnih pojedinaca da se javno zdravstvo delimično prelije u privatno, što već vidimo u nekim sektorima“, ukazala je ona.*
„Sindikat neprestano ukazuje na ove probleme i već nekoliko godina se obraćamo gradskim vlastima, ovom prilikom i novom gradonačelniku Beograda, da obezbede uslove za izgradnju neprofitnih stanova za zaposlene u javnom zdravstvu i socijalnoj zaštiti“.
„Takođe insistiramo na većem broju zaposlenih, ali predlažemo i smanjenje radne nedelje na četiri dana, što bi omogućilo veće mogućnosti usklađivanja rada i privatnog života i, verovatno, privuklo više zainteresovanih da uđu u javno zdravstvo“, navela je predsednica sindikata.
Iako je, kako navodi, konstantna fluktuacija kadra i da se dodatno ponovo otvaraju putevi koje je korona privremeno blokirala, Obrenovićeva smatra da je, ipak, za naše građane važno da manje zaposlenih iz javnog sektora ode u inostranstvo.
„Ukoliko pređu u privatni sektor, oni ostaju dostupni za pružanje usluga i uplaćuju doprinose u naše fondove, a sa njima ostaju i porodice i mlađi naraštaji“.
Dr Obrenović se osvrnula na nedavnu odluku Vlada Crne Gore da ukine doprinose za zdravstveno osiguranje na zarade zaposlenih i porez na plate veće do bruto iznosa od 700 evra, čime je omogućeno znatno povećanje minimalne i prosečne zarade.
„Treba razmotriti pravo građanja na izbor zdravstvene ustanove, javne ili privatne, uz naravno ispunjavanje svih zakonskih uslova i da se poštuju prava zaposlenih da bi se rasteretilo javno zdravstvo. Tek nakon toga može se razmotriti ukidanje izdvajanja za zdravstvo da ne bi novac namenjen zdravlju bio potrošen za preživljavanje. Na taj način bi svi imali jednak pristup zdravstvenoj zaštiti i zdravlje ne bi bilo rezervisano samo za bogate“.
Govoreći o materijalnom i socijalnom položaju zaposlenih u zdravstvu Beograda, Obrenovićeva je ukazala da je prosečna plata u javnom zdravstvu tek malo iznad proseka u Srbiji, za razliku od medicinskih sestara, čije su plate ispod proseka.
Posebno je ugroženo nemedicinsko osoblje i zaposleni u sektoru nege, jer su mnogima plate na nivou minimalne ili tek nešto iznad, a u svakom slučaju značajno niže od medijalne zarade, ukazala je ona, podsetivši da je život u glavnom gradu skuplji nego što je to u drugim mestima i da porodice sve teže sastavljaju kraj s krajem.
„Tome u prilog ide i nedovoljno povećanje minimalne zarade za iduću godinu, kao i povećanje zarada zaposlenih u zdravstvu od svega 12,5 odsto, iako smo zahtevali da ono ne bude manje od 20 odsto“.
Obrenovićeva objašnjava da je inflacija već anulirala to povećanje, da ono ne obezbeđuje da plate medicinskih sestara budu veće od prosečne u Srbiji, kao i da uvećani „minimalac“ ne obezbeđuje razliku u zaradi između najjednostavnijih i složenijih poslova.
Iako je Republički sindikat pripremio predlog novog Posebnog kolektivnog ugovora, sa vladom je dogovoren produžetak postojećeg za još godinu dana, dok će o novom sindikati pregovarati tokom 2023, rekla je ona, istakavši da aktuelni PKU „svakako daje značajno širi obim prava zaposlenima u odnosu na zakonska rešenja“.
Komentarišući izbor Danice Grujičić za novu ministarku zdravlja, Obrenovićeva je pozdravila njenu energiju i volju za promenama i saglasila se sa njom *da je potrebno napraviti analizu i reformu kada je u pitanju starosni prosek zaposlenih u zdravstvu, kao i da je važno što više angažovati i zapošljavati mlade ljude.*
*„Svakako se slažem sa njom da je potrebno detaljno sve izanalizirati, ali smatram da, pre svega, mora jasno i iskreno da se kaže kuda ide javni sektor“. *
*„Poslednjih godina naš sindikat se saglasio sa prijemom velikog broja lekara koji su se zaposlili u zdravstvenim ustanovama. Problem je zastoj u započinjanju specijalizacija i profesionalni kontinuitet, što obezbeđuju zaposleni koji imaju 55 i više godina. Da ponovim, da bi mladi ušli u naš sistem, treba obezbediti, pre svega, bolje zarade i uslove rada“.*
*Obrenovićeva, koja je i predsednica Sekcije žena Saveza samostalnih sindikata Srbije, istakla da ta sekcija nastavlja *borbu za smanjivanje razlike u zaradama između muškaraca i žena, kao i da stalno podstiče svoje članice na sindikalni aktivizam.
«Nisam, naravno, zadovoljna efektima, jer u kriznim vremenima žene su prve i najveće žrtve u svakom pogledu. Situacija je slična i na evropskom nivou i nema razlika prema stepenu obrazovanja žena. Tužna je činjenica da su u sektorima u kojima su većinom zaposlene žene zarade manje i ispod prosečne zarade. Čovek se, s pravom, zapita da li su ti poslovi jeftiniji zato što ih obavljaju žene ili su manje vredni, složeni i značajni, pa vrede manje. A poslovi u zdravstvu, obrazovanju, nauci nisu bezvredni, već su to temelji svakog društva i opstanka nacije, koji su, uprkos tome, slabo plaćeni. Na tim poslovima je zaposleno više od 80 odsto žena, koje kao osnovno oruđe i sredstvo sa kojim rade koriste ličnu snagu, znanje i životnu energiju. Mi, žene, dajemo sebe, sopstvenu suspstancu u svojim poslovima. Zašto poslovi u energetici vrede toliko mnogo više? Zato što su dominantno zaposleni muškarci. Ovim poslovima dodatnu vrednost zapravo daju prirodna bogatstva, uzimate nešto što je mnogo pre vas stvoreno i sa dodatnim radom i obradom od toga pravite ogroman profit, što se, naravno, odražava i u zaradama. Naravno, u svakom društvu, pa i u našem, koliko imaš novaca toliko imaš i moći».
Zbog svih ovih razloga žene moraju da se bore da osvajaju polje po polje uticaja. Žene moraju za jednakost da se bore i u sindikatu. Poražavajuće malo žena je na najvišim funkcijama i u sindikatu, kao i udruštvu, iako su deklarativno svi za jednakost i ravnopravnost.
Žene mora da se izbore za jednake plate i većim uključivanjem pri donošenju odluka. Do jednakih plata se dolazi sporo, ali svaka godina, ipak, smanjuje jaz u zaradama, zaključila je dr Obrenović.
