Данас се навршава 40 дана од како нас је напустио наш сарадник, велики пријатељ и борац за права радника, Слободан Лаловић. Лале је радио са нама пуних 12 година и у том периоду је значајно допринео функционисању нашег синдиката, како у преговарању и спровођењу Посебног колективног уговора путне привреде Србије, преговарању око колективних уговора у предузећима путне привреде, а посебно у правној заштити наших чланова.
Рођен је у Београду 1954. године. Дипломирао је на Правном факултету Београдског универзитета 1978. године. У својој богатој радној каријери најдуже се бавио синдикатима и правима запослених.
Дуги низ година био је правник у Комисији за представке и жалбе у Већу савеза синдиката Југославије, а од 1990. године је сличан посао, али и многе друге активности, обављао у Већу савеза синдиката Србије.
Радио је у турбулентном времену великих друштвених и економских промена и активно учествовао у тражењу и креирању решења која отварају пут транзицији синдикалног организовања и деловања сагласно изазовима наметнутим променама у политичком и економском систему. Али, било је то као „једна сламка међу вихорове …“
Стање у синдикату у коме је крајем деведесетих радио га је „отерало“ у политику.
Отпочео је 1998. године као председник Извршног одбора Социјалдемократије (СД), а 2002. је био један од оснивача Социјалдемократске партије (настале уједињењем дела СД и Социјалдемократске уније (СДУ). Од 2006. године био је члан Демократске странке Србије.
После пето-октобарских промена па до маја 2002. године обављао је функцију секретара Владине Комисије за екстрапрофит и злоупотребе.
Министар рада, запошљавања и социјалне политике постаје у марту 2004. године, у Влади Војислава Коштунице.
Уз свој синдикални рад, највише трага је оставио управо обављајући ту функцију. Ту је био „прави човек на правом месту“.
Била је част и привилегија познавати га и сарађивати са њим.
Рођен је у Београду 1954. године. Дипломирао је на Правном факултету Београдског универзитета 1978. године. У својој богатој радној каријери најдуже се бавио синдикатима и правима запослених.
Дуги низ година био је правник у Комисији за представке и жалбе у Већу савеза синдиката Југославије, а од 1990. године је сличан посао, али и многе друге активности, обављао у Већу савеза синдиката Србије.
Радио је у турбулентном времену великих друштвених и економских промена и активно учествовао у тражењу и креирању решења која отварају пут транзицији синдикалног организовања и деловања сагласно изазовима наметнутим променама у политичком и економском систему. Али, било је то као „једна сламка међу вихорове …“
Стање у синдикату у коме је крајем деведесетих радио га је „отерало“ у политику.
Отпочео је 1998. године као председник Извршног одбора Социјалдемократије (СД), а 2002. је био један од оснивача Социјалдемократске партије (настале уједињењем дела СД и Социјалдемократске уније (СДУ). Од 2006. године био је члан Демократске странке Србије.
После пето-октобарских промена па до маја 2002. године обављао је функцију секретара Владине Комисије за екстрапрофит и злоупотребе.
Министар рада, запошљавања и социјалне политике постаје у марту 2004. године, у Влади Војислава Коштунице.
Уз свој синдикални рад, највише трага је оставио управо обављајући ту функцију. Ту је био „прави човек на правом месту“.
Била је част и привилегија познавати га и сарађивати са њим.
