VLADE MORAJU VIŠE DA UČINE NA PODSTICANJU ZAPOŠLJAVANJA

U Beogradu je 12. juna 2015. godine održan seminar “Politike zapošljavanja: strategije i izazovi“. Seminar je realizovan u okviru projekta “Evropski socijalni dijalog”, koji sprovodi Savez samostalnih sindikata Srbije uz podršku Fondacije Fridrih Ebert Štiftung.
Jelena Vasić, šef Odseka za mere aktivne politike zapošljavanja Ministarstva za rad, istakla je da legislativni okvir zapošljavanja pored Nacionalne strategije 2011. – 2020. i godišnjeg Nacionalnog akcionog plana čini i niz zakona o zapošljavanju, te ESRP koji takođe predstavlja strateški dokument, koji će pratiti proces evropskih integracija, kao glavni mehanizam za dijalog o prioritetima Republike Srbije u oblasti zapošljavanja i socijalne politike, u procesu pristupanja EU.
Osnovni izazovi prepoznati u poglavlju tržište rada i zapošljavanje grupisani su u tri kategorije i detaljno se razvijaju mere za njihovo rešavanje: izazovi na strani tražnje za radom; izazovi na strani ponude rada i institucionalni izazov.
Što se tiče teže zapošljivih, Ministarstvo za rad kao i Nacionalna služba za zapošljavanje preduzimaju niz mera, pre svega kroz podsticanje konkurentnosti ovakvih kategorija na tržištu rada kroz dodatno, neformalno obrazovanje (program stručne prakse, program sticanja praktičnih znanja, obuke za tržište rada) ili kroz programe i mere iz sistema aktivne politike zapošljavanja: mere aktivacije (ATP, klubovi za traženje posla, sajmovi zapošljavanja, obuka za razvoj preduzetništva);, obuke za poznatog poslodavca, FOOO, priznavanje prethodnog učenja) subvencije za zapošljavanje i samozapošljavanje.
Član Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta, savetnik italijanske sindikalne centrale CIGL, Stefano Palmijeri istakao je da je Strategija EU 2020, nastala na pepelu Lisabonskog sporazuma, pokazala niz nedostataka. Zalaganje za pametan, održiv i inkluzivan razvoj koji predviđa smanjivanje siromaštva i povećanje zaposlenosti posebno mladih, kao i dobrih i kvalitetnih poslova je ozbiljno dovedeno u pitanje tokom krize 2008. i recesije 2012. godine. Postoji veliki jaz između najrazvijenih i zemalja koje se nalaze na tzv. obodu EU – mediteranske zemlje i novoprimljene članice od kojih mnoge kubure sa ogromnim javnim dugovima, i gde je EU stavila prioritet na finansijskoj konsolidaciji i merama štednje.
Razmatrajući istraživanje u kome je pravljena indeksacija zemalja o sreći stanovnika koja se evidentira na osnovu životnog standarda, Palmijeri je istakao ogroman raspon između Luksemburga, na prvom mestu i Mađarske koja se nalazi na poslednjem mestu iako se nalaze u istoj integraciji. Što se tiče Italije, Generalna konfederacija rada uvek se zalagala da je rad osnov za kreiranje radnih mesta, te da ovo veliko tržište ima ogromnu tražnju za zaposlenim u nizu grana, a ne da potrebe realizuje kroz neformalnu ekonomiju i privremene, slabo plaćene i nebezbedne poslove.
Goran Lukič iz Saveza slobodnih sindikata Slovenije naglasio je da se broj atipičnih poslova u Sloveniji stalno povećava. U zaposlene se računaju i oni koji rade samo nekoliko sati nedeljno, a ima i velikih manipulacija od strane poslodavaca. Zakonom o samozapošljavanju uvedeno je smanjivanje doprinosa za zapošljavanje studenata, međutim suprotno očekivanjima broj zaposlenih studenata se smanjio. Sistemom samozapošljavanja u većini slučajeva se nezaposleni faktički samo skidaju sa evidencije berze rada, a da nemaju nikakva prava po osnovu zaštite od gubitka posla, ili nadoknade u slučaju nezaposlenosti. U Sloveniji trenutno postoji oko 90 agencija za privremeno zapošljavanje, tako da je uprkos zahtevima sindikata da se uvede licenciranje i garancije ova oblast prilično neregulisana. SSS Slovenije smatra velikim uspehom odbacivanje Zakona o malim poslovima, koji su sindikati uspeli da odbace 2011. godine i gde je glavni argument u rukama sindikata bilo loše iskustvo iz Nemačke jer se na tržištu rada ove najrazvijene zemlje EU našlo između šest i sedam miliona angažovanih na malim poslovima, sa nedovoljnom zaradom i neregulisanim satatusom.
Nakon diskusije, jedinstven zaključak učesnika je da vlade moraju u saradnji sa socijalnim partnerima mnogo više da čine na podsticanju zapošljavanja vodeći računa o poboljšanju uslova rada – što pre svega znači bezbedan, zdrav i plaćen rad a korišćenjem iskustava u sprovođenju određenih mera eliminisati mere koje nisu dale dobre rezultate.