Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja saopštilo je da zaposleni, u slučaju besplatnog javnog prevoza, nisu po automatizmu izgubili pravo na naknadu troškova prevoza, već je potrebno rešiti pitanje načina i visine isplate ove naknade.
Ministarstvo je podsetilo da, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.
Ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada, zakon je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac mora da mu nadoknadi i koja je određena prema visini cene karte u javnom saobraćaju. Naime, zakon polazi od pretpostavke da trošak za dolazak i odlazak sa rada uvek postoji (osim kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz), da zbog toga zaposleni treba da ima pravo na naknadu ovog troška.
Ovo pravo zaposlenog se kod poslodavca dodatno uređuje opštim aktom (kolektivni ugovor i pravilnik o radu) i ugovorom o radu, kojima se, u praksi, pokrivaju situacije koje nastaju u određenim slučajevima koje se ne mogu izričito podvesti pod propisanu normu o visini ovog troška.
Imajući to u vidu, Ministarstvo smatra da opštim aktom i ugovorom o radu može da se uredi merilo za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada rukovodeći se visinom poslednje isplaćene naknade po ovom osnovu, pre novonastale situacije vezano za besplatan prevoz u Gradu Beogradu.
Ipak, zakon propisuje da mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća.
U prilogu Mišljenje
Ministarstvo je podsetilo da, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.
Ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada, zakon je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac mora da mu nadoknadi i koja je određena prema visini cene karte u javnom saobraćaju. Naime, zakon polazi od pretpostavke da trošak za dolazak i odlazak sa rada uvek postoji (osim kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz), da zbog toga zaposleni treba da ima pravo na naknadu ovog troška.
Ovo pravo zaposlenog se kod poslodavca dodatno uređuje opštim aktom (kolektivni ugovor i pravilnik o radu) i ugovorom o radu, kojima se, u praksi, pokrivaju situacije koje nastaju u određenim slučajevima koje se ne mogu izričito podvesti pod propisanu normu o visini ovog troška.
Imajući to u vidu, Ministarstvo smatra da opštim aktom i ugovorom o radu može da se uredi merilo za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada rukovodeći se visinom poslednje isplaćene naknade po ovom osnovu, pre novonastale situacije vezano za besplatan prevoz u Gradu Beogradu.
Ipak, zakon propisuje da mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća.
U prilogu Mišljenje
2.1.-Мишљење-Министарства-рада-трошкови-превоза.pdf
