On smatra da se slika sindikata, kao organizacije koja je nekada delila pakete i organizovala izlete, toliko duboko urezala u svest radnika, da je čak i danas prva asocijacija na sindikalno delovanje.
Taj „nostalgični balast“ često postaje kočnica, pa umesto da javnost vidi pravnu zaštitu, kolektivno pregovaranje, uticaj na politike zapošljavanja i bezbednost na radu, mnogi i dalje gledaju najveću sindikalnu centralu u Srbiji kroz prizmu nekadašnjeg socijalnog modela.
“A, vreme u kojem delamo danas je potpuno drugačije – radnici se ne bore da dobiju paket, već da dobiju budućnost”, naglasio je Škorić u intervjuu za sajt Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS).
“I mi tu, jasnu viziju budućnosti, treba da im damo, kako bi bili prepoznati kao ono što i jesmo – sila koja menja pravila igre, a ne uspomena na nekadašnju privilegovanu epizodu. Ako radnik vidi da sindikat nije relikt starog sistema, već partner koji mu čuva leđa u modernoj borbi za dostojanstven život, tada više niko neće imati potrebu da nas identifikuje sa polutkama i zimnicom”.
Škorić, ipak, ukazuje i na psihološki momenat kod ljudi koji, kada žive u stalnoj borbi, svaku promenu na bolje ne shvataju kao uspeh, već kao minimalno otklanjanje nepravde da bi se “samo preživelo još jedan mesec”.
“U takvom ambijentu, retko se vidi da je sindikat taj koji stoji iza brojnih malih pobeda. A upravo te male pobede – povećanje zarada, unapređenje uslova rada, sprečene nepravilnosti… – grade temelj dostojanstvenog rada”, istakao je Škorić.
I ti rezultati koje, prema njegovim rečima, treba učiniti vidljivim, razumljivim i ličnim, radnik mora jasno da oseti i da zna da nisu došli sami od sebe, već da se za to izborio sindikat.
“Pa tako, umesto da nas pamte po onome što se dobijalo jednom godišnje, treba da nas prepoznaju po onome što dobijaju svakog dana – po pravu koje je odbranjeno, nepravdi koja je sprečena, po sigurnosti koju sindikat gradi za svakog člana”, istakao je Škorić.
“Kada sindikat postane vidljiv u svakodnevnoj borbi, javnost počinje da ga doživljava kao strukturu koja stvara rešenja, a ne kao organizaciju koja postoji samo na papiru. Drugim rečima, imidž se ne menja tako što se objašnjava šta je sindikat, već tako što se pokazuje šta može. Najbolji put ka promeni percepcije jeste da sindikat bude prepoznat kao prva adresa za svaku nepravdu na poslu, bilo da je u pitanju nezakonita plata, zloupotreba ugovora ili mobing. Kada se radnici uvere da je neko u stanju da progovori u njihovo ime i postigne rezultat, poverenje se podiže, a imidž jača bez dodatnog reklamiranja”.
U svemu tome mogu puno pomoći mladi, kojima u svim sindikalnim sredinama treba omogućiti da postanu lideri i tako preuzmu odgovornost, jer stvarna promena nastaje tek kada mladi dobiju pravo da odlučuju, a ne samo da slušaju.
“Kada postanu deo tima koji vodi pregovore, koji formuliše politike, koji javno istupa u ime radnika. Tek kada se njihov glas čuje u trenutku donošenja stavova, a ne samo na tribinama ili seminarima, sindikat pokazuje da podmlađivanje nije slogan, već strategija ulaganja u dugoročnu snagu i verodostojnost”.
Prema rečima Škorića, važno je da im se ponudi uloga, a ne perspektiva čekanja, jer mladi žele da kreiraju, da budu deo rešenja i da im se glas čuje.
“Kada se uključe u kampanje, javno zastupanje, lokalne inicijative.., ne vide sindikat kao veliki mehanizam u kome su mali, već kao prostor u kome njihova energija pravi razliku”.
On smatra da će mladi i sami prići sindikatu onda kada u njemu prepoznaju konkretnu korist za svoj život i budućnost, a ne samo organizaciju sa dugom istorijom.
Prvi korak je da sindikat pokaže da razume realnost mlade generacije – nestabilne ugovore, niske početne plate, česta kršenja prava i osećaj da se moraju sami boriti za svaku šansu. Ako sindikat pruži jasnu podršku tamo gde mlade najviše boli – privlačenje postaje prirodan proces.
Govoreći o ekonomskim, tehnološkim, demografskim i migracionim promenama kroz koje prolazi naše društvo, Škorić ističe da privredni i svaki drugi oporavak neće doći sam od sebe, te da je potrebno da sindikati napuste defanzivu i pređu u *strategiju uticaja -* da učestvuju u kreiranju zakona za platformski rad, u pregovorima o veštačkoj inteligenciji, u pitanjima etičke upotrebe podataka o zaposlenima…
Naglasivši da digitalno doba nije pretnja sindikatima, već prilika, Škorić smatra da će sindikat, ukoliko bude štitio radnike tamo gde se pravila tek pišu, povratiti status društvenog aktera koji oblikuje budućnost.
„Zato mislim da SSSS ne treba da bude samo ‘reaktivni’ akter, koji će štrajkovima, protestima i obustavama rada reagovati na pojedinačne probleme, već da mora postepeno da pređe u ulogu ‘partnera za promenu’, što podrazumeva razvijanje srednjoročne strategije za uticanje na rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, uključujući strateške saveze sa državom, poslodavcima i nevladinim sektorom”.
Govoreći o stanju u lokalnim samoupravama, predsednik Veća Majdanpek navodi da je važno da se u tim sredinama sindikat ne pojavljuje isključivo kao „strana u sporu“, već kao onaj koji nudi rešenja koja grade stabilnost u zajednici.
“Najbolji dokaz da taj pristup funkcioniše je upravo primer iz naše sredine. Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća u opštini Majdanpek jedan je od najpovoljnijih u Srbiji. Cena rada je izjednačena sa minimalnom cenom rada u Republici, što znači da svaki rast ‘minimalca’ odmah povlači povećanje zarada za sve. Tim modelom je izbegnut najveći problem zaposlenih u javnom sektoru širom Srbije – kompresija zarada, a sam kolektivni ugovor predstavlja krajnji rezultat saradnje lokalne vlasti sa našim većem“.
Što se tiče stanja radnih prava u toj sredini, Škorić ističe da tamo gde postoji jak sindikat postoji i zaštita, dok su tamo gde sindikata nema radnici prepušteni dobroti poslodavca.
On kao dobar primer navodi velike sisteme poput kompanije *„Serbia Zijin Copper“, *naslednice nekadašnjeg RTB-a Bor, u kojima su sindikalne organizacije uspele da očuvaju snagu, izbore kvalitetan kolektivni ugovor i obezbede radnicima stabilne i pristojne uslove rada. U tim preduzećima postoji uređen sistem zarada, bolja zaštita na radu i dijalog sa poslodavcem koji, iako nije bez izazova, ipak postoji i funkcioniše.
S druge strane, u manjim privatnim kompanijama, koje čine značajan deo lokalne privrede, situacija je znatno teža. U tim firmama najčešće nema sindikata, a samim tim ni kolektivnih ugovora. Radna prava se često zanemaruju, radno vreme je produženo, prekovremeni rad neplaćen, a zaposleni strahuju da prijave nepravilnosti, jer se plaše otkaza. Zakon o radu postoji, ali bez sindikalnog prisustva i stvarnog nadzora – ostaje samo slovo na papiru.
Svemu tome, dodaje Škorić, doprinosi i sporo postupanje sudova u radnim sporovima, pa radnik često godinama čeka presudu, kao i ograničeni kapaciteti i neefikasnost inspekcije rada, zbog čega mnogi radnici odustaju od prijavljivanja, a poslodavci koji krše zakon prolaze bez stvarnih posledica.
Iako u toj sredini nema zabeleženih slučajeva da je poslodavac direktno zabranio sindikalno organizovanje, postoje pojave koje u praksi proizvode isti efekat. Tako se u pojedinim kompanijama sa stranim kapitalom, naročito u kineskim firmama, dešavalo da nakon formiranja sindikalne organizacije poslodavac formalno ugasi i otvori novo privredno društvo, čime organizacija faktički gubi mogućnost delovanja.
Tako, nažalost, praksa pokazuje da je *indirektna zabrana, *putem pritisaka, preregistracija ili ekonomske nesigurnosti, jednako delotvorna kao i otvorena, zbog čega je, prema rečima Škorića, važno raditi na jačanju svesti radnika o njihovim pravima i na stvaranju uslova u kojima će organizovanje biti normalan, legitiman deo svakog radnog odnosa.
“Jer, tek kada sindikalno organizovanje postane stvarna, a ne samo formalna sloboda, možemo govoriti o zdravom socijalnom dijalogu u punom smislu te reči”.
Škorić zaključuje da svet rada, možda, nikada neće biti savršeno pravedan, ali da može uvek postati pravedniji nego što je danas.
“To je realni cilj, a ne romantična iluzija – onoliko koliko sindikat ima hrabrosti da ga gura napred, korak po korak, i onda kada se čini da je sistem neprobojan. U svakom osvojenom pravu, u svakom zaštićenom radniku, u svakoj pobedi nad nepravdom – ta parola dobija svoj smisao i opravdanje”, optimističan je predsednik Saveza samostalnih sindikata za opštine Majdanpek, Kladovo i Negotin.
